Ноћу, док се клатно љубави њише
између Увек и Никад,
реч твоја дотиче месец срца
и твоје олујно плаво
око приноси земљи небо.
Из далеког, од сна поцрнелог
шумарка струји на нас минули дах,
све пропуштено се јавља, високо, налик
на авети будућности.
Што се сад спушта и диже
смера ка оном што је
сахрањено усред нас:
слепо ко поглед што га мењамо
што љуби усне времена.
Нема коментара:
Постави коментар