ИЗ "ОДЕ ЈЕСЕНИ"
Ах, колико дуго
земља
издржа
без јесени!
Ах, ала та наметљива
вила
пролећа
своје саблажњиве
брадавице
показиваше на свим
стаблима света,
а потом стиже
лето, жито,
на махове
цврчци,
попци
и беле пене зноја.
Сада
ветар
доноси, јутром,
измаглицу земље.
Са друге звезде
капљу сребрне капи.
Удишемо
промену
граница,
од влаге до ветра,
од ветра до корења.
Нешто глуво, дубоко
дела под земљом,
згрћући снове.
Снага се склупчава,
појас
оплођења
увија
колуте своје.
Јесен је скромна
као дрвосече.
Голем је напор
скинути све лишће
са свих стабала,
из свих земаља.
Пролеће их
саши у лету,
а сад их
пустити треба
да падају као
жуте тице.
Није то лако.
Времена нема.
Трчати треба
свим путевима,
зборити треба
шведски,
португалски,
језиком црвеним,
и зеленим.
Ћутати треба знати
на свим језицима
и, на све стране,
стално
пуштати да пада,
опада,
пада,
опада
лишће.
Тешко је
бити јесен
лако је пролеће бити.
Нема коментара:
Постави коментар