ИЗ "ОДЕ СУМРАКУ" - Ледо Иво

...На земљи смо да истражујемо оно што никада

други неће истраживати,

стрепећи од пакла, као да сами не бесмо пакао

у нашем страху да се ослободимо без сраха казне

која нас оправдава и уздиже.

Саздајемо непрестано небо

и врела заблуда и дивота избијају из ритма

наших тела

која, положена, представљају завршетак заноса.

Шта је љубав? питамо се нагнути над руб

потока кристалног и пламног

на местима где стаје и где се враћа.

Нико нам не одговара. Поклопци немира,

испитујемо и примамо увек тишину

као миловање ноћног поветарца,

ужас и загонетка, бесмо приморани да потврђујемо

и у свратишту где заноћисмо нико нас не познаје.

Дозивамо свакодневно ишчезло краљевство

које, уосталом, нисмо ни упознали.

Па ипак, имамо њух за неизрециво. Наше виле

куд одведоше? Јер, то не беху девојке

способне да уговарају љубавне састанке у шуми!

...Док спавасмо, нов поредак се наметнуо

против маштовитог.

Спремасмо се да се пробудимо у згодном тренутку,

имајући пуне џепове вилинских предмета из сна,

ал нам све отеше, и пробудисмо се

опљачкани и наги.

Пре но што скријемо нашу наготу, измислисмо загрљај

који спаја и пробада у самоћи

преображене стубове љубави и смрти.

...Ми смо стабла

која држе јединствен небески свод.

Ах, створили смо небо нашим окрвављеним рукама

и мокрим од неизбежних ноћних мрља.

Пали анђели, узлећемо и уздижемо се сопственим

Падом -

нека снага се пропиње унутар нас самих, седећи

на жилама нашим и у пропадљивој гори

наших тела која су љуштуре смрти.

Кула једва - слика живота бесловесног,

стуб истрајности, житница околишног.

При нестварној светлости мора, бесмо деца која плакаху

и чусмо песме које данас једва слушају

мртви који верују у Онострано.

Требало би певати не презирући алхемију личних догађаја.

Опевати само чисту светлост песме.

Треба рећи: Ево ме, вољена.

Ево ме, о звездана круно.

Сагорети у сопственој песми - то је битно

за песнике. Предати се сасвим

као леш који се распада на састојке.

Предати се сасвим као девојка када је ноћу

изгна из ње саме онај који је воли.

Предати се сасвим као што крила тице

секу плаветнило јутра.

Предати се сасвим као што се брујање мора

нуди дечјем схватању на жалу.

Предати се сасвим, да не бисмо умрли

као што се одлетели лист предаје јесени.

Предати се сасвим.