Кад сам почела
да поимам време
да волим коров
и можда да схватам оне
који ходе док други спавају,
нисам више била најмлађа.
Раније се време
делило на сате и дане,
а сада
часовници накосо висе
или имају крила,
лепи су постали.
Постали су лепи
на непоштеном градилишту
и мишјакиња и пречица,
и гомила шута над обронком
која се лагано осипа,
колица пуна малтера
што их јуче заборавише радници.
И чујем један глас где каже:
Кад сви полежу...
Још води једна
сасвим зарасла и каменита
стаза у Милет,
путници се препознају
по тајним знацима.
Нема коментара:
Постави коментар