уторак, 24. октобар 2017.

МИШЉЕЊЕ - Макс Хелцер

Онде је чамац који љуљушка, потчињава се невином ударању воде: његово је да само бди, и да се вежба, не сањарећи о некорисном испловљавању. Ветар је свуда, али ваздух се супротставља његовом дувању. Тако сам ја слободан без једара...

Океан је створио ову земљу, у коју је поново засађено дрво: тамне гранитне громаде, недалеко расуте, чине се као лима жбуње што га брсте животиње претвара се у наказне кипове, гноме, заспале кентауре...

Сваки пут кад се високи месец помоли иза брзих облака, трудим се да очима уловим заслепљујући сјај, који, светлији него на небу, сева из шупљине таласа, у тренутку пре но што увру у песак - јер и у мени проблескује мишљење без речи, мишљење чије је сунце одсутно...