Песници ових земаља
опевају завичајну сланину,
и сваки себе пореди
са дрветом;
често сам ово чуо и сад добро знам
да су им корени везани за земљу.
Али кад наиђу велика времена
која у себи носе гадан крај,
тад славе, да не би морали пред пушке,
пијане једнодневне речи
тирана који су на власти.
А кад то прође,
опет опевају, као да ништа било није,
крмачу на ражњу
и купус и репу у завичају.
Нема код њих ниједне речи
за побијене и обесправљене,
у чијој су се крви купали џелати Европе.
Ја једини данас певам о рату.
Јер семе непомирених дугова опет је зрело
и нова претња затамњује свет.
Кад су партизани кренули у борбу
и кад је слобода своје јутарње звезде
палила по тмини шума,
пустиње су се оружале,
шуме су се
зеленом снагом прихватале пушака.
Али најамници и њихове писарске слуге
говорили су само о бандитима.
Пацови су разгризли
вавилонску кулу
немачке кланице.
Али све више из године у годину
дизало је човечанство главу у крви и ранама,
озарено победном надом.
Сада пак нова опасност
с главом Медузе гледа на Исток и Запад.
Кога би све требало
отерати до ђавола?
Од завичајних певача
нећете никад сазнати.
Нема коментара:
Постави коментар