Ево кључа твога, коњицу морски,
влажнога кључа од седефа,
кључа за плаветне скриње океана
које се, тешке, котрљају по жалу,
скриње које окрек печати зелено,
скриње плачне од старости и соли,
с хрбатима који се сударају,
крцати непогодом и вечним олупинама.
Ево ти кључа, коњицу морски,
за небеску постељину пене,
за полусветле светиљке спужви,
за чедан пехар медузе,
за зарђале амајлије пужева,
чувара звезда,
за ресаст шал лишајева,
за корал који ужиже свој свећњак,
за студену плочу морске звезде,
последњи украс утопљеника.
Ево твог седефног кључа
који ослобађа утвару из тамнице морске,
урезујућ јој степенике година
пуне лешева, блага и галебова.
Познат јој лик вода полако спира,
рибама или прстима обликујући сенку
којом рак самац опрезно крстари.
Је ли то писак тице или врисак жене
који шири по отпацима дубина
своју гробну киселину звона, своју
супу бродолома?
Дајте ми приступ у шпиљу успомена
седефни кључић твој, коњицу морски.
Нема коментара:
Постави коментар