Зар није сад петао кукурикнуо?
Сиво је јутро као војничка кошуља,
и присна саксија тамо на прозору
зури, зарђао шлем пун стране траве.
Ти се, дакле, још враћаш кроз земље и реке?
Не гледај ме! Одавно знаш да зебем;
не беше места за мене уз ватре слушкиња и слугу.
Иди и заборави! Ниједан те више петао неће увредити.
Мене он пак сваког дана изнова позива пред ограде
суда. Ко ће ме пред последњом знати?
Иди и опрости! И благослови младу маслину,
она невино стоји у мојој башти сва под горском росом.
Нема коментара:
Постави коментар