Океан осамљен горчином пенуши,
грчевити вали, буна бесомучна,
бес буре и очај мора, уста жучна
у тритона која зло проклетство гуши.
Старе ране сунца, о крваве ране
сутона пурпурних сете немилосне,
о месеци тужни предсказујућ злосне
рушевине кобне ћутњом обрване.
Куд одлази све то, обузето трком,
смешно, смрскано, прогутано збрком
голом и трептавом времена што тече?
Која ће Нирвана сништити одиста
свет Пакла и неба, свет Јуде и Христа,
морске буре, ране сунца и месеца?
Нема коментара:
Постави коментар