понедељак, 23. октобар 2017.

ТЕЛО НА ВИДИКУ - Октавио Паз

И поново се раскрили сенка и откри тело:
власи твоје, јесен густу, млаз сунчане воде,
твоја уста и бео низ људождерских зуба,
заточеника у пламенима,
твоју пут хлеба једва позлаћеног и очи шећера прженог,
места где време не тече,
долине које су само уснама мојим знане,
кланац месечине који се пење ка твоме грлу,
између груди,

окамењен водопад потиљка,
узвишену зараван твога трбуха,
жал бесконачан твога бока.

Очи су ти тигрове непомичне очи
а тренут потом, влажне очи псеће.

Пчеле ти поваздан по коси.

Плећа ти мирно теку под мојим погледом
као плећа реке пожаром обасјана.

Заспале воде плачу ти даноноћно глинен струк,
а по прибрежју твоме, големом као пешчари месечине,
ветар дува кроз уста моја и дуга тугованка
покрива крилима сивим
ноћ наших тела,
као орлова сенка пустињску самоћу.

Нокти на ноктима твојим саздани су од кристала суше.

Измеђ ногу ти је зденац уснуле воде,
залив где ноћно море тихује, вранац пене,
шпиља подно планине која благо крије,
отвор пећи где се хостија пече,
насмешене усне полуотворене и окрутне,
венчање светлости и сенке, видљивог и невидљивог,
(тамо тело очекује васкрсење и дан живота вечног.)

Завичају крви,
једина земљо коју знам и која зна ме,
једина домовино у коју верујем,
једине двери бескраја.