ЗАСТАВУ ДИЖЕ ЦВЕЋЕ - Хосе Горостиса

Заставу диже цвеће,

стег диже пољем вода,

Ох какве раскошности

мириса крилатога!

Ох какве раскошности

мириса тананог!

И како мирис пали

ваздух ременилом!

Преплављен повицима

како врт звони сав!

"Ја сунцокрет се зовем!"

"Ја? Јасмин сам."

Ал не мирише

ни на шта вода хладна.

Ноћ стабло има с плодом

од ћилибара;

а земља боју лица

вај, од смарагда.

Упорност крви

црвеним тече;

модрином снови,

златом, ток среће.

Хртове љубичасте,

свирепе, љубав има;

али и жетве

и јата тичја.

Авај, ал ничим

не бљешти вода.

Мирише на светлост хладну

јабука ова.

Каквог ли јутарњег,

освитног плода!

Сутоном ал одишеш,

невољо ти!

Утробу силно кљује

твој колибри!

На земљу смрт мирише,

на жуч, тескоба.

Кап по кап мрење ово

мирише на мед горак.

Укуса никаквога

вај, вода нема.

Јадница вода,

авај, ништа нема!

Љубави, у чаши

воде утопљена!