К ПЕСМИ - Октавио Паз

(Полазне тачке)

Речи, добици од четврт часа отргнутог са закреченог стабла језика, између добар дан и лаку ноћ, улазна и излазна врата, улаз у ходник који ни од куда води у никуда.

Вртимо се стално у животињској утроби, у минералној утроби, у временској утроби. Наћи излаз: песму.

Пресећи пупчану врпцу, убити Мајку: злочин који је модерни песник починио за све, у име свих. На новом песнику је да открије Жену.

Речи, реченице, самогласници, звезде које круже око непомичног средишта. Два тела, мноштво бића која се срећу у једној речи. Хартија се прекрива неизбрисивим  словима које нико не рече, нико не каза у перо, које падоше тамо, и пламте, пеку и гасну. Стога, пошто постоји поезија, љубав постоји. Иако не постојим, ти постојиш.

Песма прирпема љубавни поредак. Предвиђам човека-сунце и жену-месец, њега ослобођеног своје моћи, њу ослобођену свог ропства, и несмиљене љубави које браздају црн простор. Све мора клонути пред тим жарким орловима.

Свака песма се остварује на терет песника.

Кад Повесница спава, збори у сну: на челу заспалог народа песма је сазвежђе од крви. Кад се Повесница пробуди, слика постаје дело, настаје песма: песништво започиње делатност.

Вреди то што сањаш.