Ова мала статуа,док бејаше нова
- гипс врло бео, црте врло чисте -
сугерисала је несавршено слику живота
(мада фигура плакаше.)
Дуго година држим је у дому.
Од времена је остарела, нагризена, умазана
прљаво жутим прекривом.
Моје очи, од толиког гледања
натопиле су је мојом подсмешљивом човечношћу јектичара.
Једног дана нека неспретна рука
непажњом је обори и сломи.
Тада се сагох пун гнева, сакупих
те тужне делиће и поново васпоставих статуицу која плакаше.
И време јој прекри ране и учини још тамнијим
нагризајуће мрље прекрива...
Данас мој мали јевтин гипс
дирљиво изгледа жив, и нагони ме да размишљам
да заиста једино живи оно што је пропатило.
Нема коментара:
Постави коментар