Исмалија кад полуде,
започе на кули сан...
Опази на небу месец,
други, где по мору сја.
У сну куда изгуби се,
окупа је луне сјај...
На небо се попет хтеде,
саћи мору све до дна...
Њена душа заблудела
изви, кулом, песме глас...
Небу беше она близу,
далеко од морског дна.
И, анђелу налик, разви
крила да полети тад...
Јер, зажеле месец с неба,
хтеде месец с морског дна.
Крила која Бог јој даде
сузбише се, авај, сва...
Душа јој на небо оде,
а тело пут морског дна.
Нема коментара:
Постави коментар