Последњи латински цвете, леп си мени
и запуштен, сјај и смрт у себи скриваш,
нетопљено злато што, нечисто, скрива
прост рудник у горским недрима каменим.
Волим те прожетог незнаним и тајном,
трубо силно звонка, лиро безазлена,
хучиш као бура ти узвијорена,
и уздишеш нежно чежњом завичајном.
Волим твој сок пољски и твој мирис горе
у ком се прашума и море једине!
Да, волим те, болни и опори зборе,
на којем глас моје мајке рече: "Сине!"
а Камоинш, изгнан бедно, сузе проли
геније зле среће што невољен воли!
Нема коментара:
Постави коментар