Вратити се опет завичају,
заборављен што је неоспорно,
изобличен изгледом суморно
због изгнанства насред земље ове.
Раскинути ваздуху окове!
Котву опет бацити у ништа.
Тама мене матерински чека.
Ништа ми је домаја далека,
ништа моје пуно је тишине,
ништа које пуно је празнине,
ништа време и студ где не чине,
ништа где се не догађа ништа.
Нема коментара:
Постави коментар