недеља, 4. децембар 2011.

КОЛАЈНА - Тин Ујевић`

IV 

Мирис лепоте струји у тој коси,
њене су усне пуне слатке варке,
њене су руке дрхтаве и жарке,
понор и пламен усред ока носи.

- Ко хладна мана мисао ме роси
на њезин покрет, а ко игра барке
сећање на те пуне зене јарке
којима струје искре и заноси. -

- Мрзим те очи мрачне и дубоке,
кунем те ноге пред којима падам,
и алтар тијела где у праху лежим;

- божанска жено, унуко високе
прамајке Еве, пред тобом сам Адам,
и ја те волим, ја од тебе бежим. -


V

Ове су речи црне од дубине,
ове су песме зреле и без буке.
- Оне су, тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме ко пружене руке.

нисам ли песник, ја сам барем патник
и каткад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а моје сузе дати ће ђердане.

- Но оне само имати ће цену,
ако их једном, у перли и злату,
колајну видим славно обешену,
љубљено дете, баш о твоме врату.


 XXI 

Ноћас се моје чело жари
ноћас се моје веђе поте;
и моје мисли сам озари,
умрећу ноћас од лепоте.

Душа је страсна у дубини,
она је зубља у дну ноћи;
плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.


XXXI


С раном у том срцу, тамну и дубоку,
с тајном у том труду и проклету бићу,
са звездом на челу, са искром у оку,
гази стазом варке, мртви Ујевићу;


смрт је твоја љубав при свакоме кроку,
смрт је у твом ићу, у твојему пићу,
смрт је у твом даху, и у твојем боку,
смрт и смрт, и смрт у Нади и Открићу.


Што ти вреди полет у сопствену чуду,
што ти вреди воља и вољење слепо?
Срце бије, плуће дише узалуду;


гле, без хвајде љубиш све добро и лепо;
као свели мирис у разбиту суду
погиба у теби спев што си га тепо.


(1926)

Нема коментара:

Постави коментар