Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја
издајници нису били.
Стизали су на време где правда чека,
где је домовина звала;
па и ја знам вредност
жртава и идеала;
али жао ми је,
жао ми је човека.
Жао ми је човека;
али ако слобода
и на живот моје браће чека,
ако треба бранити истину неку,
спокојни будите:
нећу им рећи
да са бојног поља утеку.
Настану ли опет дани
да ропство запрети нашој груди,
да земља животом морадне да се брани,
нећу ни ја ником своме рећи
да кукавички напусти мету,
али не треба нико да се чуди
ако заплачем,
као све жене и мајке на свету.
Тешко је видети да се ломи младо грање,
и на звери из пећина
да се подижу хајке;
тешко је чути над обореним гнездом
и писак птице мајке.
Нема коментара:
Постави коментар